Print

Značenje Srebrenice
Par Stefan Karganović
Mondialisation.ca, 09 mars 2011
9 mars 2011
Url de l'article:
https://www.mondialisation.ca/zna-269-enje-srebrenice/23613

Увек је згодна прилика да покушамо да превазиђемо уобичајене баналности дебате о Сребреници, која се у главном окреће око бројева. Када  користимо реч „дебата“ свесни смо, наравно, да је у вези са Сребреницом тај појам веома непопуларан и то, нажалост, управо у круговима оних који би ту дебату са нама требали да воде. Они поричу у начелу да постоји било шта о  чему би требало расправљати. Толико и толико заробљеника било је погубљено и један угледан међународни суд неупитног ауторитета пресудио је да то представља геноцид. (То су те „уобичајене баналности“ које уоквирују Сребреницу као предмет ако не као дебатну тему.) По мишљењу наших хипотетичких дебатних партнера ту нема ничега што оправдава расправу зато што је све утврђено и јасно.

Када би се сложили са овим становиштем ми би такође били дужни да признамо и да подаци које смо прикупили, а који стандардни наратив у вези са Сребреницом озбиљно доводе у питање, представљају – халуцинацију.

Али то је далеко од истине. Остављајући „уобичајене баналности“ по страни желимо да се усмеримо на теме које се – када се бавимо искључиво  тим баналностима – лако превиђају, али које су по нашем мишљењу чак значајније.

[1] Прва и веома важна ствар преко које се олако прелази је чињеница да је, у формалном смислу, простор који дели два супротстављена гледишта о томе шта се догодило у Сребреници, имајући у виду догађаје од јула 1995, релативно мали. Максималистичко становиште (не морамо набрајати његове  присталице зато што је очигледно ко су они) инсистира на магичном броју од 8,000 жртава погубљења који се мора прихватити безусловно  и у пркос непостојању физичких доказа, и на правној квалификацији дела као геноцида за шта се од нас захтева да то уважимо без обзира на крхкост јуристичке аргументације на којој почива. Становиште реалиста (опет без потребе да их именујемо, из истих разлога као горе) јесте да се Сребреница има третирати као свака друга кривична истрага и да се морају примењивати истоветна мерила. То значи да је могло бити само онолико жртава колико форензички докази указују да их је било, не онај број који политичке потребе налажу. Правну квалификацију злочина одређује редовна, неполитичка, процена релевантних околности, не пропагандни императив да се произведе злочин довољно шокантних размера да би он затим могао бити пропагандно приписан једној од страна у босанском сукобу.

Јасно је да се овде не ради о неслагању о томе да ли се или не злочин догодио. Узрок неслагања лежи у одбацивању неразумног инсистирања једне стране на измишљеној цифри и на безразложно тенденциозној квалификацији тог злочина.

У рационалном свету, становиште реалиста по овом питању сматрало би се очигледним и не би уопште било спорно. Чињеница да то још увек није случај не улива нам за сада поверење у могућност плодног дијалога.

[2] Али управо такав дијалог (ако некоме реч „дебата“смета можемо је заменити овом другом) неопходан је ако желимо да остваримо конструктиван, за разлику од деструктивног, потенцијала Сребренице. Тај конструктиван потенцијал садржан је у истинитом читању наратива Сребренице као места заједничког страдања две блиске и испреплетане људске заједнице. Али да би ово значење Сребренице било признато наш хоризонт се мора у великој мери проширити.  Свођење Сребренице на три дана у јулу 1995. године представља кривотворење моралне стварности и историјски фалсификат; да би били поштени и аутентични, ми морамо увећати платно тако да ће обухватити и три претходне године. У јулу 1995. страдала је једна од сребреничких заједница; током претходне три године улоге су биле обрнуте и страдала је првенствено она друга. На крају, дошло је до поравнања рачуна за раније догађаје. То није било племенито нити оправдано, али психолошки, барем на Балкану одакле сви актери и њихове присталице и хушкачи у сваком случају потичу, било је разумљиво.

Мана – ако постоји – оваквог концепта заједничког страдања јесте у томе што и другој страни налаже обавезу да се постави поштено и да се суочи са истином. То имплицира спремност на сучељавање са грешкама и злочинима властите заједнице и да се престане са изигравањем невине жртве док су сопствене руке крваве. Само поштено самоиспитивање такве врсте моћиће да обезбеди мир и јединство; претворство невиности уз неискрено понављање измишљених жалби и притужби може одвести само појачаној мржњи и дубљем неповерењу. На Балкану процес такве врсте има само једно значење и само једну неизбежну последицу: то је синоним за репризу покоља.

[3] Сребреница има још једно значење: она представља намерно нанесену клевету. Њена сврха је да се оцрни и деморализује цели један народ приписивањем гнусног злочина који ни он ни његове институције нису починили и то не зато што су окривљивачи са друге стране искрено убеђени у оправданост оптужбе него зато што опортунистички сматрају да ће из тога на туђу штету моћи да извуку разне врсте стратегијске користи. Они не примећују да без подршке међународних фактора, чији се интереси тренутно и привремено поклапају са њиховима, они не би могли да постигну ништа. Међутим, у својој провинцијској ограничености они такође не схватају да ће их њихови инострани партнери одбацити без оклевања истога тренутка када престану да буду корисни, као што су то већ учинили са мноштвом других „савезника.“ Када се то неизбежно буде догодило, остаће једино  суседи Срби да им пруже  подршку.

Време да се односи нормализују, да се корумпирани и неспособни шарлатани у Сарајеву најуре и да се формулише одрживи план Б је – сада.

[4] Постоји барем још једно опасно значење или, да се подсетимо на увек актуелни увид Дајане Џонстон, политичка употреба, Сребренице. То је да корумпираној сарајевској елити послужи као средство за мобилисање  слуђених маса и као негативан одређивач националног идентитета њених следбеника. У недостатку позитивних елемената који би се могли користити да би у националном смислу свој идентитет дефинисали тако да би се од суседа упадљиво разликовали, они  свој нови идентитет сада граде искључиво  на темељу тврдње да  са суседима који су покушали да их истребе немају никакве везе. Ми смо већ на другом месту изложили три врсте опасних  лажи које је породила Сребреница и њихове кобне последице[1]: лажне норме међународног права, лажни историјски запис и лажни међународни морал. Овоме сада можемо додати и контуре лажног националног идентитета, што је можда најжалоснији и за наводне „кориснике“ највише понижавајући облик политичке злоупотребе Сребренице.

Постоји врло једноставан начин да се сребреничка загонетка реши на начин који би користио свима. То је да се проведе истрага и да се без унапред донетих закључака утврди  шта се стварно тамо догодило, са искључивим циљем да се открије и документује – истина.  

Ко ће нам се на том задатку придружити?  

 Стефан Каргановић је Председник холандске НВО Историјски пројекат Сребреница

[1] http://www.srebrenica-project.com/index.php?option=com_content&view=article&id=85:proceedings-of-the-moscow-symposium-are-off-the-press&catid=29:moscow-2009&Itemid=25, с. 22 и 23

Avis de non-responsabilité: Les opinions exprimées dans cet article n'engagent que le ou les auteurs. Le Centre de recherche sur la mondialisation se dégage de toute responsabilité concernant le contenu de cet article et ne sera pas tenu responsable pour des erreurs ou informations incorrectes ou inexactes.